EduCentarTesla

IGRICE NEKAD I SAD – ZAŠTO DANAŠNJE NISU ISTO ŠTO I NAŠE DETINJSTVO?

Filip — Tue, 03 Jun 2025 21:59:38 +0000

Igrice nekad i sad – zašto današnje nisu isto što i naše detinjstvo?

„I mi smo igrali igrice, pa nam ništa ne fali!“

Koliko puta ste ovo čuli – ili možda i sami izgovorili?

Roditelji često reaguju ovako kada se pokrene tema o štetnosti ekrana i prekomernog igranja video igrica. I sasvim iskreno – potpuno ih razumemo.

I mi smo odrasli uz Tetris, Zmijicu, Super Maria. Sećamo se sreće kad smo „prešli nivo“, tog ponosa kad „složimo red“ u Tetrisu. Igrice su nam bile razonoda, vreme opuštanja, nagrada nakon učenja. Igrali smo ih na kratko, u ograničenim količinama, a ceo naš dan bio je ispunjen školom, dvorištem, fizičkom igrom i druženjem.

Ali… igrice tada i igrice danas – nisu isto.

Danas su igre brže, haotičnije, kompleksnije i znatno zavisnije. Vizuelni efekti, zvučni signali, konstantne promene scene, agresivni podražaji i adrenalinski tempo čine ih izuzetno uzbudljivim za dečji mozak – ali istovremeno i preopterećujućim.

Deca do 12 godina nemaju kapacitete da sama regulišu količinu vremena pred ekranom, niti da razlikuju realno od virtuelnog sveta. A još manje mogu da procene posledice koje ovakvo ponašanje ima na njihov razvoj pažnje, emocionalnu stabilnost i mentalno zdravlje.

Mi to najbolje vidimo u praksi.

Roditelji dolaze i kažu:

„Ne može da sedi 5 minuta na jednom zadatku.“
„Zaboravlja šta je pročitao čim okrene stranu.“
„Nervoza kad se ugasi tablet.“
„Samo hoće da igra.“

Kada s njima razgovaramo, često se javi onaj prvi otpor – „Ali igrali smo i mi“.

A onda im postavimo jednostavno pitanje:

Da li su igrice koje ste vi igrali ličile na one koje vaše dete danas igra?
I tu obično nastane tišina. I onda razumevanje.

Igrice nekad nisu stvarale toliku zavisnost, niti su menjale način na koji mozak funkcioniše.

Danas, kada dete od 5 ili 7 godina provodi sate ispred ekrana, njegov mozak se navikava na stalne podražaje – što smanjuje kapacitet za dublji fokus, usmerenu pažnju i smirenost.

Sve češće viđamo decu sa teškoćama u čitanju, pisanju, neverbalnoj komunikaciji i koncentraciji.

Povezanost između dužine izloženosti ekranu i poremećaja pažnje, anksioznosti, pa čak i simptoma depresije – više nije tabu.

Danas je to realnost.

Zato na našim radionicama i programima u Edu Centru Tesla, radimo bez ijednog ekrana.

Deca kod nas:

razvijaju pažnju i koncentraciju kroz pažljivo osmišljene zadatke
jačaju logiku i mišljenje kroz didaktičke igre i pokret
vežbaju grafomotoriku i fine motoričke veštine
uče da slušaju, razgovaraju, čekaju red, sarađuju

…i to sve uz osmeh, kroz igru i stvaranje.

Nema jače nagrade od dečjeg osmeha kada samostalno reši zadatak.

Nema veće vrednosti od sigurnosti koju dete gradi dok uči da misli sopstvenom glavom – bez pomoći „klikova“, „boostera“ i „nivoa“.

Naša poruka nije da treba zabraniti sve igrice. Nego da razlikujemo kvalitet od prekomernosti. Da se ne zavaravamo da je vreme pred ekranom isto što i kvalitetno učenje ili razvoj. Da znamo – igrice danas nisu iste.

Zato deci treba alternativa.

Pravi prostor za razvoj. Mesto gde mogu da misle, osećaju, stvaraju. Bez žurbe. Bez ekrana.

Edukativni centar Tesla je baš to mesto.

I tu smo da vam pomognemo – jer znanje se ne klikće, znanje se gradi.

The post IGRICE NEKAD I SAD – ZAŠTO DANAŠNJE NISU ISTO ŠTO I NAŠE DETINJSTVO? appeared first on EduCentarTesla.

DEČIJE RADIONICE KOJE RAZVIJAJU UM, PAŽNJU I SPREMNOST ZA ŠKOLU

Filip — Sun, 11 May 2025 09:22:30 +0000

Dečije radionice koje razvijaju um, pažnju i spremnost za školu

U vremenu kada su deca okružena ekranima, brzim sadržajem i često površnim stimulacijama, postavlja se važno pitanje:

Kako ih pripremiti za svet koji zahteva fokus, razmišljanje i funkcionalno učenje?

Upravo iz tog pitanja nastale su naše razvojne radionice u okviru Tesla Centra za edukaciju i razvoj.

Više od igre – rad na razvoju ključnih veština

Naše radionice nisu klasične “kreativne radionice” – one su pažljivo osmišljene kao mala psihološko-edukativna okruženja u kojima dete uči kroz igru, a mi – stručni tim psihologa, pedagoga i edukatora – radimo u pozadini na razvoju njegovih sposobnosti.

Radimo u malim grupama (do 8 dece) jer znamo da kvalitetan rad zahteva individualni pristup.

Svako dete je drugačije – u razmišljanju, tempu, interesovanju. Pre nego dete uopšte uđe u grupu, prolazi kroz ulazno testiranje, gde procenjujemo njegov nivo pažnje, logičkog razmišljanja, jezičkog izražavanja i spremnosti za učenje.

Šta razvijamo?

Fokus radionica je na:

Razvoju logičkog mišljenja
Divergentnom mišljenju (kreativno rešavanje problema)
Funkcionalnom učenju – ne učimo napamet, već razumemo
Stimulaciji govora i izražavanja
Razvoju koncentracije i pažnje

Radimo i na razumevanju priče u slikama, interpretaciji sadržaja, osmišljavanju rešenja, verbalnoj ekspresiji – veštinama koje su direktna priprema za školu.

Radionice traju 45 minuta, dva puta nedeljno, kako bismo postigli kontinuitet, ali i zadržali visok nivo pažnje deteta.

Teme koje bude radoznalost

Svaka radionica ima svoju tematsku osnovu – bilo da je to proleće, živa i neživa priroda, praznici, porodica ili svet emocija. Kroz te teme deca se uključuju sa radošću, dok ih mi vodimo kroz strukturirane zadatke i izazove koji razvijaju razmišljanje i jezik.

Deca ne osećaju da “uče” – oni se igraju, a mi učimo sa njima. To je tajna uspeha.

Ko sve dolazi na naše radionice?

U poslednjih nekoliko godina kroz naše radionice je prošlo nekoliko stotina dece – od predškolaca, budućih đaka prvaka, do dece koja su već u školskom sistemu ali im je potreban dodatni podsticaj u razmišljanju, izražavanju i pažnji.

Roditelji koji nas biraju često kažu:

“Moje dete se konačno izražava samostalno.”
“Vidim da razmišlja dublje, povezuje informacije.”
“U školi mu je sada mnogo lakše – nije u stresu kada treba da uči.”

Zadovoljstvo roditelja i osmeh dece najbolja su potvrda da radimo pravu stvar.

Zašto je ovo važno?

Deca se u školi često suočavaju sa potrebom da slušaju, izdvajaju važno, povezuju i izražavaju se jasno. Nažalost, te veštine se ne razvijaju same od sebe – već se treniraju. I što ranije počnemo, to bolje.

Naš program se temelji na psihorazvojnom pristupu – uzimamo u obzir detetov razvojni nivo, emocionalnu zrelost i način razmišljanja. Ne pristupamo šablonski, već personalizovano.

Zato su ulazna testiranja ključni deo našeg procesa – jer želimo da upoznamo vaše dete pre nego što ga učimo.

Gde i kako?

Radionice se održavaju u našem prostoru na Dedinju, u prijatnom i sigurnom okruženju.

Takođe, za porodice koje dolaze iz drugih delova Beograda, postoje opcije organizovanog prevoza i mobilnih tačaka za dolazak dece.

Kako da se prijavite?

Pozivamo sve roditelje koji žele da njihovo dete razvija koncentraciju, mišljenje i sigurnost u izražavanju, da nas kontaktiraju za besplatno informativno testiranje i upoznavanje.

The post DEČIJE RADIONICE KOJE RAZVIJAJU UM, PAŽNJU I SPREMNOST ZA ŠKOLU appeared first on EduCentarTesla.

PCM MODEL I EMOCIONALNA INTELIGENCIJA KOD DECE

Filip — Thu, 03 Apr 2025 21:03:42 +0000

PCM Model i Emocionalna Inteligencija Kod Dece: Kako Podstaći Empatiju i Razumevanje

U današnjem svetu, gde su komunikacija i razumevanje ključni za uspešne odnose, emocionalna inteligencija postaje jednako važna kao i akademsko znanje. U radu sa decom, važno je prepoznati njihove jedinstvene načine razmišljanja, izražavanja i reagovanja.

Šta je PCM model?

PCM model je psihološki model komunikacije koji je razvio Taibi Kahler i koji identifikuje šest različitih tipova ličnosti. Svaka osoba ima kombinaciju ovih tipova, ali jedan je dominantan i oblikuje način na koji komuniciramo, izražavamo emocije i rešavamo konflikte.

Ovih šest tipova su:

Thinker (Mislilac) – logični, analitični i organizovani.
Persister (Dosledni) – principijelni, fokusirani na vrednosti.
Harmonizer (Harmonizator) – saosećajni, emotivni i topli.
Imaginer (Maštar) – introspektivni, sanjarski, kreativni.
Rebel (Pobunjenik) – razigrani, spontani, vole zabavu.
Promoter (Akcionar) – energični, snalažljivi, preduzimljivi.

Razumevanje ovih tipova može nam pomoći da pronađemo najbolji način da komuniciramo s decom, prepoznamo njihove emocije i razvijemo empatiju među njima.

Kako PCM model podstiče empatiju među decom?

Prepoznavanje i prihvatanje različitih tipova ličnosti

inteligencije je samosvest i svest o drugima

kako se različiti tipovi ljudi izražavaju

Primer

Prilagođavanje komunikacije prema potrebama drugih

izbeći nesporazume

Primer

Razvijanje tolerancije i razumevanja različitih potreba

psihološke potrebe

strpljenje i toleranciju

Primer

Kako nastavnici i roditelji mogu koristiti PCM za razvoj empatije?

Učite decu da prepoznaju emocije kod drugih

diskusije, priče i simulacije situacija

Vežba

Pomoću PCM-a učiti decu kako da izraze svoja osećanja

svoje potrebe i emocije

svoj način izražavanja

Vežba

Stvaranje okruženja gde se svi osećaju prihvaćeno

svaki tip ličnosti oseća sigurno i podržano

Strukturno okruženje za Thinker decu.
Razgovori o vrednostima za Persister tipove.
Topla atmosfera za Harmonizer decu.
Prostori za maštanje i tišinu za Imaginer tipove.
Zabavne i interaktivne aktivnosti za Rebel tipove.
Dinamični izazovi za Promoter decu.

Primer iz prakse

Zaključak: PCM kao alat za bolju komunikaciju i empatiju

PCM model je fantastičan alat koji pomaže ne samo u komunikaciji već i u razvoju empatije i međusobnog razumevanja kod dece. Kada nauče da prepoznaju različite stilove komunikacije i emocionalne potrebe, deca postaju tolerantnija, otvorenija i sposobnija da izgrade kvalitetne odnose.

Roditelji i nastavnici mogu koristiti PCM kako bi deci pomogli da bolje razumeju sebe i druge, izbegnu nesporazume i grade jače prijateljske veze. Na taj način, ne samo da razvijamo emocionalnu inteligenciju kod dece, već i postavljamo temelje za buduće generacije koje će bolje komunicirati i živeti u skladu sa drugima.

Da li biste voleli da iskusite sam PCM kao alat komunikacije?!

Kontaktirajte nas oko dogovora za vaše potrebe. 😊

The post PCM MODEL I EMOCIONALNA INTELIGENCIJA KOD DECE appeared first on EduCentarTesla.

NOVA PISMENOST

Filip — Sat, 08 Mar 2025 17:13:17 +0000

ŠTA JE PISMENOST?

Pismenost je neophodni “toolkit” (kutija sa alatima) za život. Skup veština i znanja koja će nam pomoći da živimo kvalitetno.

Do 1995 pod pismenošću je podrazuevana sposobnost čitanja, pisanja, i upotrebe aritmetike, ali je nakon 1995. nakon četrdesetogodišnjeg globalnog projekta UN kroz koji je nepismenost na celom svetu smanjena za 50% – ona proširena na definiciju koju smo maločas naveli. Mi je nazivamo “novom pismenošću”.

Dakle, šta je sadržaj ove kutije, zašto nam je on važan, gde se trenutno nalazimo kao društvo u smislu naše sposobnosti da kvalitetno živimo u sadašnjosti i ko će u budućnosti biti označen kao odgovoran za opismenjavanje?

Izgleda kao da svet danas funkcioniše u potpunom haosu. To je razumljivo, jer se nalazimo u momentu društvene prekretnice – koja je za razliku kada je počinjala industrijska revolucija ubrzana stotinama puta jer s ene dešava u realnom nego u virtuelnom svetu. Posledica je da količinu promena neki od nas doživljavaju katastrofično. Međutim i haos, ili kako se u fizici naziva entropija ima pravilnosti. Mi izdavajamo pet problema koji nas svakodnevno okupiraju i oni čine osnovu “brzog i ludog života” treće dekade novog milenijuma:

Socijalni izazov – komuniciramo intenzivnije i učestalije nego ikada i socijalni kapital koji imamo je postao javan i merljiv, a mi ne umemo da upravljamo njime
Intelektualni izazov – količina informacija koje su proizvedene u proteklih par godina premašuje broj informacija koje su napravljene od početka civilizacije. Brzina generisanja novih informacija se povećava. Količina “junk” informacija (nebitnih ili štetnih, netačnih ili nepotpunih) je jako velika, što kao posledicu ima teškoću odvajanja bitnog i nebitnog i imamo problem da razaznamo šta je informacija. a šta fikcija.
Emocionalni izazov – osnovni zadatak naših emocija je da nas vrate u stanje “normalnosti” kada nas neka promena iz nje izbaci. Međutim, pošto se sve oko nas ubrzano menja, mi se veoma teško konsolidujemo i vraćamo emocije u “balans”. Shvatamo da ne postoji sigurnost postaje mejmstrim, zbog čega većina ljudi paniči i donosi pogrešne odluke.
Biološki izazov – Osim pandemijskog momenta koji je za dve godine postao sastavni deo stvarnosti, biološki izazovi u smislu neadekvatnog ritma sna, stresa, loše ishrane uzrokuju niz komlikacija od oboljenja do smanjenja kvaliteta života. Živimo bez razumevanja arhitekture naše biologije i zbog toga donosimo štetne odluke i usvajamo navike koje su daleko od korisnih..
Finansijski izazov – Da li će penzioni fondovi postojati, da li će novac postojati, šta su kriptovalute i kako da se snađemo u celoj toj finansijskoj entropiji, kako da osiguramo izvore prihoda, šta mi garantuje posao…
PRETVORI PROBLEM U ZADATAK

Svaki problem je zadatak koji je definisan “unazad”. Kada bismo petovalntni pritisak definisali kao ciljeve sistema obrazovanja dobili bismo spisak kompetencija koje bi trebalo da razvijemo kako bismo imali alate pomoću kojih možemo da živimo kvalitetno. Ti alati se mogu klasifikovati u pet “opismenjavanja”.

Komunikaciono i tehnološko – gde bismo komunikaciju o kojoj imamo minimalno znanje sagledali kao veštinu koju možemo da upotrebimo za postizanje svojih ciljeva i to u realnom svetu u “metasvetu”
Emocionalno – kod kojeg bismo razumeli funkcionisanje emocija i mogli da upravljamo njima
Intelektualno – kompetencije koje bi nam omogućile efikasnije učenje
Biološko – kod kog bismo umeli da upravljamo svojim biološkim potrebama – od sna, preko ishrane do opšte fiziologije i cirkadijalnih ritmova
Finansijsko – koje bi nam dalo kompetencije pomoću kojih bismo naučili konkretna znanja o novcu kao sredstvu koji je osnov materijalnog dela života.
GDE SMO SADA?

U “teoriji”, posao opismenjavanja deluje jednostavno – znanje o svakoj od ovih tema je dostupno, gotovo besplatno i gde god postoji internet.

Međutim postoje bar dve stvari koje usporavaju ovaj proces – tromost školskih sistema i kultura.

Posmatrajući Evropu škole su, osim nekih izuzetaka u zemljama Beneluksa i Švajcarskoj dizajnirane sa veoma zastarelom svrhom koja datira iz ere industrijalizacija. Njihov cilj je da proizvedu funkcionalnog radnika koji će se brzo uklopiti u rad u fabrici – kao visoko proceduralizovanom uređenju bez mnogo mesta za kreativnost, kreativnost i improvizaciju . Mi smo sada dva društvena stepenika dalje od tog doba.

Klasične škole su, kao sistem, postale nefunkcionalne i realno ometaju proces obrazovanja. Parcijalne projekte u kojima entuzijasti ili politikanti ulažu puno energije, kao i pojedince koji se mere u promilima u odnosu na ukupan broj armije nastavnika ne možemo smatrati rešenjem. Sistem je prevelik za promenu. To zna svako ko se bavi organizacionom kulturom i trebalo bi to moramo da prihvatimo. Naša zelkja da sve bude u redu – neće učiniti da sve postane u redu Dakle, ne postoji reforma koja od škole može da napravi nešto korisnije od ovoga gde je sada i za par godina će većina kompanija odustati od zahteva da njeni zaposleni imaju diplome neke škole ili fakluteta (Poput Google, Apple, Hilton, Bank of America, Ernst & Young, i drugih)

Drugo, većina nas ne razume društveni kontekst. Imperativ današnjice je konstantno usavršavanje, jer se više ne borimo samo sa mlađim kolegama kako je bilo pre 60 godina, niti sa emigrantima koji će nam za manje para uzeti posao. Mi danas sve više imamo posla sa pametnim sistemima i razvojem A.I. i Web3 tehnologija (znate li uopšte šta su ove tehnologije). Imaćemo problem i sa mašinama (aplikacijama) koje će raditi posao umesto nas. Postaćemo zamenljivi i završiti negde na otpadu radne snage.

Kako ne razumemo društveni kontekst? Istraživanja pokazuju (EU Stat) da se na balkanu u proseku obrazuje manje od 4% odrasle populacije. Sa druge strane u Švajcarskoj taj procenat je 31% u Švedskoj 28%, a EU prosek je 11%.

Promena koju želimo zato neće i ni teoretski ne može da dođe spolja. Jedina promena koji možemo da očekujemo i štaviše, realna je dostižna ja ona koje dolazi od nas samim. “Biće nam bolje, kada mi budemo bolji”

KAKO DO PISMENOSTI?

Promena svesti iako zvuči pompezno i teoretski je zapravo usvajanje trenda ili mode obrazovanja na nivou jednog naroda. Na tome u EU postoje kako definisane politike, tako i konkretni projekti. Cilj EU je da do 2026. godine 15% odraslih učestvuje u procesima permanentne edukacije. Smisao njihovog zalaganja je i ekonomski, jer istraživanje Svetske banke pokazuje da jedan uložen dolar u obrazovanje donosi 20 USD na horizontu od pet godina.

Naš put, kao organizacije koje ima za cilj da utiče na promenu svesti nekog dela populacije je da pokažemo ljudima kako da kroz praktične alate mogu da naprave proverljive kvalitativne promene. Izabrali smo razvoj kognitivnih veština – sposobnost učenja jer je ta sposobnost veoma fleksibilna – napredak je brz i momentalan i do sada imamo veoma dobre rezultate na tom polju.

The post NOVA PISMENOST appeared first on EduCentarTesla.

KAKO DA ODABERETE DOBRU ŠKOLICU ZA VAŠEG MALIŠANA?

Filip — Sat, 08 Mar 2025 17:05:26 +0000

KAKO DA ODABERETE DOBRU ŠKOLICU ZA VAŠEG MALIŠANA?

Ako zaista želite da dobro uložite u neku edukaciju za razvoj sposobnosti vaše dece predškolskog uzrasta, postoji nekoliko uslova koja moraju da se ispune da bi neki trening bio funkcionalan, a ne samo “šarena”, lepo dizajnirana i zvučnim rečima objašnjena igraonica.

Dakle, ako ne želite da preplaćujete zabavu vaših mališana izanalizirajte ove četiri stvari:

1. Rezultat programa

Zapitajte se koji rezultat želite i jasno ga iskomunicirajte sa školicom.
Proverite da li u školi postoji metodologija merenja početnog stanja veštine, da li se kontinuirano prati i sa Vama komunicira napredak, te da li postoji završna evaluacija.
Nemojte da se zadovoljite izjavom da postoje ulazni testovi, nego tražite po dubini šta se i kako testira.

2. Trajanje i dinamika programa

Ne postoji dobar program za decu koji ne traje bar 90 dana. Takodje, program mora da se odvija bar 2 puta nedeljno i jedan “čas” sme da traje do 45 minuta efektivnog rada.

Ovaj parametar nije modni hir nego posledica nekoliko neurofizioloških fenomena prema kojima se jedna navika formira sa repeticijama na maksimum tri dana u periodu od oko tri nedelje. Posto jedna veština obuhvata stotine mikroponašanja i desetine strategija, našem mozgu je potrebno bar toliko treninga da bi napravio trajnu promenu u vidu novih automatizovanih veština. Takođe, zbog fon Restorfove krive učenja sam segment bi trebalo da traje do 45 min, sve preko toga je lutanje pažnje i vodi ka dugoročnoj demotivaciji. Uvek, uvek pitajte koliki je procenat starih polaznika iz prošlih godina.

3. Veličina grupe

Napredak u usvajanju bilo koje veštine je dobar kada imamo priliku za individualni rad, ali zbog potrebe socijalizacije i efekta transfera znanja u grupi ipak je sjajno raditi sa više mališana. Medjutim, najveća grupa koju jedan predavač može da opsluži, da vodi računa i prati svako dete je OSAM. Samo sa ovim ograničenjem možete da budete sigurni da neko zaista prati vaše dete. Znači, pitajte i dobijte garanciju, a potom insistirajte na veličini grupe.

Za grupe starije od 8 godina i mlađe od 13, u redu je da grupa bude veća od 8, ali opet mora da bude manja od 18 polaznika.

4. Prilagođavanje programa

Ne postoji program koji odgovara svakom detetu, a tvrdnja da je u redu da se program menja jednom godišnje ili na više godina, kakav je slučaj kod određenog broja franšiza je veoma upitna. Ne napreduje svako dete ili grupa istom brzinom. Zbog toga je veoma važno da znate kakva je praksa prilagođavanja programa razvoju vašeg deteta – ako mu je potrebno više pažnje ili usvaja veštinu brže od plana.

Opet, pošto većina tvrdi da to radi, pitajte školicu kako se to program prilagođava potrebama Vašeg deteta, kako to rade i na osnovu čega.

Znamo da se danas zbog potrebe roditelja za ranim razvojem dece javlja desetina organizacija koje nabave bojanke i šarmantne animatore i daju sebi pravo da se nazivaju programima razvoja. Ovim putem, nakon više od 25,000 polaznika i dovoljno iskustva u jednoj oblasti razvoja želimo da uputimo poruku roditeljima da bilo da biraju školu jezika, sporta, umetnosti, ili intelektualnih veština pažljivo analiziraju ova četiri parametra pre nego što donesu odluku. Najskuplji resurs i jedini bespovratni je vreme. Na Vama je da gledate kako ćete ga i kome pokloniti.

The post KAKO DA ODABERETE DOBRU ŠKOLICU ZA VAŠEG MALIŠANA? appeared first on EduCentarTesla.

ZAŠTO DECA VIŠE NEMAJU KONCENTRACIJU I KAKO DA JE IZGRADITE

Filip — Sat, 08 Mar 2025 16:50:54 +0000

ZAŠTO DECA VIŠE NEMAJU KONCENTRACIJU I KAKO DA JE IZGRADITE

Svako peto dete ne nauči da čita u prvom razredu, a svako treće ima određenu vrstu rasute pažnje! Dok se odmarate pred početak školske godine ili povratka u vrtić – postanite svesni promene koja je nastupila i naučite kako da rešite ovaj problem?

Danas je gotovo neminovno da će Vaše dete imati neku smetnju u učenju. U početku, roditelji obično misle kako je im je dete veoma radoznalo i da zato skače sa teme na temu, ne drži ga mesto i nema pažnju dužu od 40-50 dekundi. Govorićete kako je jako kreativno pa ne može da se fokusira na jedan zadatak zato što ima bujicu ideja. Međutim, kada budete na polovini prvog ili drugog razreda shvatićete da stvari nisu baš tako ružičaste i da je “vrag odneo šalu”. Opet, ovo nikako ne znači da sa našim podmlatkom nešto “nije u redu”. Savršeno normalni – za svet u kojem žive i koji, zbog toga što u njemu stvari na prelasku iz industrijskog u informatičko društvo nisu baš dobro rešene, deca imaju određene smetnje. One će se kao i svaka društvena kriza rešiti – za par generacija – onda kada kultura i svest dostignu tehnologiju u promenama koje su se desile. Ali to će biti svet naših unuka, a mi sada treba da živimo. Sada imamo probleme sa lošim uspehom u školi, stidom koji se javlja i kod dece kod roditelja, kao i gomilom komplikacija koje dodatno usložnjavaju ionako kompleksan i ubrzan život.

Stvar je u tome da je razmišljanje vašeg deteta bar sedam godina trenirano u duhu web-a. Verujem da je malo nas o tome dublje razmišljalo. Ako smo mi – generacije 80’tih, 70’tih ili ranije generacije razmišljali kroz reči i tečno i razložno – trebalo bi da shvatimo da mozgovi naše dece rade dramatično drugačiji posao. Web način razmišljanja kaže ovako: “Biću na jednoj temi oko 90 sekundi i primiću do devet informacija, pod uslovom da je sadržaj veoma zanimljiv – koloritan, animiran, humorističan. U suprotnom, frustriraću se, verovatno odreagovati neprimereno i tražiću drugu temu – koju ću dobiti klikom na moj ekran ili zapomaganjem koje će mi pomoći da dovoljno pritisnem odrasle da učine to za mene!”. Ovo je realnost i viđamo je u svojim stanovima svakog dana. Razumete li, onda koliko su u čudu deca kada dođu u školu i shvate da dugmeta više nema? Da virtuelni svet ne postoji u svetu škole i da učiteljicu ne možeš da klikneš, a da je gradivo gotovo bolno dosadno i na prvi pogled potpuno neprimenljivo.

Posledice ovoga nisu samo nervoza roditelja i lošiji rezultati u školi. One su daleko snažnije! Deca, postaju daleko nestrpljivija, nedostaje im fokus i koncentracija im traje veoma kratko. Zavisni su od roditeljske pomoći, ne povezuju znanje funkcionalno nego samo mehanički memorišu podatke. Ovo je uzrok slabijeg razumevanja i dugoročne memorije – kojih nema bez koncentracije.

Motivacioni obrasci istrajavanja, koji su u životu jako potrebni zbog toga što treba da razvijemo sposobnost da radimo uprkos teškoćama (do neke razumne mere), se ovako neće izgraditi. Umesto toga, u umovima naše dece nastaće obrnuti obrasci nestrpljivosti i odustajanja, rečju “Sve i odmah sad, lako ili neću uopšte da se trudim!”.

Dalje, ovakvo stanje, doprinosi stvaranju dece sa niskim stepenom vere u sebe, koju odrasli uglavnom kompenzuju “napumpavanjem” neke vrste lažne samouverenosti kod dece. Za deset-petnaest godina, ovako, sigurno dobijamo armiju “prinčeva” i “princeza” milenijalaca koji veruju kako imaju prava – bez obaveza koje treba da ispune i kako im stvari pripadaju iako za to nemaju nikakav osnov u datoj vrednosti ili kompetencijama koje poseduju. Ova promena je već tu, ako ne verujete, pitajte bilo kog prijatelja koji zapošljava ljude koliko je teško raditi sa milenijalcima.

Da ne bude zabune, mi ovde nemamo ideju da pričamo o određenom društvenom ili ličnom problemu koji nema rešenje. Ne. Naš cilj je da Vam skrenemo pažnju na proces koji se odigrava tu, ispred Vašeg nosa, Vi ga uglavnom niste ni svesni, a možete da ga predupredite ili rešite ako je već nastao.

Šta da radimo? Najbolja, iako veoma malo cenjena u većini sveta je prevencija. Da problem rešimo pre nego što nastane ili dok je još u ranom stadijumu – tj do trinaeste godine deteta. Bilo da to radimo sami, bilo da imamo pomoć profesionalaca poput naše škole. Nemojte da čekate da Vaš đak prvak ima lošu preciznu motoriku, ili da sriče slogove u drugom polugodištu drugog razreda, da ne ume da razume složeniji matematički zadatak bez Vaše pomoći, da radi domaći satima ili uči pesmicu dva dana. Uzmite stvar u svoje ruke i počnite na vreme da radite – 20 minuta dnevno je dovoljno. Kao što ih učite da peru zube, jer vam je važno da imaju zdrav i lep osmeh, isto tako treba da vam bude stalo da imaju funkcionalno mišljenje u modernom dobu, zar ne?

Ovakve pojave nećete rešiti. One nisu “faza”. Ceo svet je u nekoj “Fazi” i ona se zove nova Realnost sa velikim “R”. U njoj važe drugačija pravila nego ranije. Ako Vi budete radili umesto njih, pomagali im ili ako im priuštite privatne časove sa tutorom – nećete imati željeno rešenje. Vaše dete je više nego sposobno da se samo nosi sa svim izazovima razvoja. Shvatite da je ono kao šporet na kojem želite da skuvate ručak, ali da ste zaboravili da uključite ringlu ili ste je stavili na “jedinicu”.

Nama internet nije uzeo mozgove – samo nam je tehnologija zapetljala “moždane konce” koji sa malo fokusa i upornosti sa Vaše strane mogu da se razmrse. A onda… Onda ćete imati mogućnost da uživate u svim dobrobitima koje vam je ovaj ludi svet multimedijalni svet doneo – u izvanredno brzom razmišljanju, kao munja visprenom učenju i nesvakidašnjoj kreativnosti vaših potomaka.

Šta možete da radite sa njima? Evo devet strategija koje svako može da radi kod kuće. Ne oduzimaju puno vremena, korisne su. Svakako

Dajte im da vežbaju daktilomotoriku (precizne igre prstićima) – verovali ili ne tako se razvija govor – nek sklapaju igračke, zavrću šrafove prstićima, slažu puzle…
Čitajte im knjige, ali “bez slika” – nek sede prekoputa Vas i zamišljaju prizore umesto da im “implantirate” slike sa “Nickelodeona”
Uvežbavajte procedure – deca vole pravila ponašanja isto koliko vole da ih izazivaju – na vama je da ih postavite malo – ali i da budete dosledni u njihovoj odbrani. Kada ih jednom usvoje, baš kao i loše navike one postaju obrasci ponašanja (bihejvioralni paterni) o kojim se “ne razmišlja” već njima upravljaju automatski piloti.
Dajte im vreme da se “slobodno igraju” – nek sami uče da popunjavaju svoje vreme – to je njihov, a ne Vaš posao. Bez multimedije i interneta. Sami sa sobom i stvarima koje su na raspolaganju. Zapravo zadajte im svaki dan po neki kratak dosadan i koristan zadatak sa jasnom pozitivnom posledicom.
Izazivajte njihovo divergentno razmišljanje zadacima tipa: “Nije slatko, nisu kokice, nije limun, nije kafa – kojeg je ukusa onda?”
Vežbajte asocijacije i imaginaciju kroz zamišljanje slika dok se vozite kolima
Dajte im da klasifikuju stvari – od čarapa do katergorija životinja, kockica.

Naše iskuskustvo u radu sa “Tesla babies programom”kod predškolske dece, kao i kod školskog uzrasta (“Tesla Kids program”), kao i “Tesla Logo programu” pokazuju da se u periodu od treće do dvanaeste godine mozak deteta ponaša veoma plastično. Da se svaka usmerena promena veoma brzo primeni u razvoju i da je napredak vidljiv iz meseca u mesec. Naravno, u kućnim uslovima nećete moći da merite promene i da utičete na balasiranost razvoja svih kompetencija, ali ćete moći sigurno da napravite pozitivnu promenu.

The post ZAŠTO DECA VIŠE NEMAJU KONCENTRACIJU I KAKO DA JE IZGRADITE appeared first on EduCentarTesla.