Igrice nekad i sad – zašto današnje nisu isto što i naše detinjstvo?
„I mi smo igrali igrice, pa nam ništa ne fali!“
Koliko puta ste ovo čuli – ili možda i sami izgovorili?
Roditelji često reaguju ovako kada se pokrene tema o štetnosti ekrana i prekomernog igranja video igrica. I sasvim iskreno – potpuno ih razumemo.
I mi smo odrasli uz Tetris, Zmijicu, Super Maria. Sećamo se sreće kad smo „prešli nivo“, tog ponosa kad „složimo red“ u Tetrisu. Igrice su nam bile razonoda, vreme opuštanja, nagrada nakon učenja. Igrali smo ih na kratko, u ograničenim količinama, a ceo naš dan bio je ispunjen školom, dvorištem, fizičkom igrom i druženjem.
Ali… igrice tada i igrice danas – nisu isto.
Danas su igre brže, haotičnije, kompleksnije i znatno zavisnije. Vizuelni efekti, zvučni signali, konstantne promene scene, agresivni podražaji i adrenalinski tempo čine ih izuzetno uzbudljivim za dečji mozak – ali istovremeno i preopterećujućim.
Deca do 12 godina nemaju kapacitete da sama regulišu količinu vremena pred ekranom, niti da razlikuju realno od virtuelnog sveta. A još manje mogu da procene posledice koje ovakvo ponašanje ima na njihov razvoj pažnje, emocionalnu stabilnost i mentalno zdravlje.
Mi to najbolje vidimo u praksi.
Roditelji dolaze i kažu:
„Ne može da sedi 5 minuta na jednom zadatku.“
„Zaboravlja šta je pročitao čim okrene stranu.“
„Nervoza kad se ugasi tablet.“
„Samo hoće da igra.“
Kada s njima razgovaramo, često se javi onaj prvi otpor – „Ali igrali smo i mi“.
A onda im postavimo jednostavno pitanje:
Da li su igrice koje ste vi igrali ličile na one koje vaše dete danas igra?
I tu obično nastane tišina. I onda razumevanje.
Igrice nekad nisu stvarale toliku zavisnost, niti su menjale način na koji mozak funkcioniše.
Danas, kada dete od 5 ili 7 godina provodi sate ispred ekrana, njegov mozak se navikava na stalne podražaje – što smanjuje kapacitet za dublji fokus, usmerenu pažnju i smirenost.
Sve češće viđamo decu sa teškoćama u čitanju, pisanju, neverbalnoj komunikaciji i koncentraciji.
Povezanost između dužine izloženosti ekranu i poremećaja pažnje, anksioznosti, pa čak i simptoma depresije – više nije tabu.
Danas je to realnost.
Zato na našim radionicama i programima u Edu Centru Tesla, radimo bez ijednog ekrana.
Deca kod nas:
razvijaju pažnju i koncentraciju kroz pažljivo osmišljene zadatke
jačaju logiku i mišljenje kroz didaktičke igre i pokret
vežbaju grafomotoriku i fine motoričke veštine
uče da slušaju, razgovaraju, čekaju red, sarađuju
…i to sve uz osmeh, kroz igru i stvaranje.
Nema jače nagrade od dečjeg osmeha kada samostalno reši zadatak.
Nema veće vrednosti od sigurnosti koju dete gradi dok uči da misli sopstvenom glavom – bez pomoći „klikova“, „boostera“ i „nivoa“.
Naša poruka nije da treba zabraniti sve igrice. Nego da razlikujemo kvalitet od prekomernosti. Da se ne zavaravamo da je vreme pred ekranom isto što i kvalitetno učenje ili razvoj. Da znamo – igrice danas nisu iste.
Zato deci treba alternativa.
Pravi prostor za razvoj. Mesto gde mogu da misle, osećaju, stvaraju. Bez žurbe. Bez ekrana.
Edukativni centar Tesla je baš to mesto.
I tu smo da vam pomognemo – jer znanje se ne klikće, znanje se gradi.
